(Sav prihod od ovog izdanja knjige namijenjen je izgradnji mrtvačnice u Vidu. Uplata se može izvršiti na žiro-račun Udruga lađara “Domagojevi gusari” Vid br: 2485003-1100236867, CROATIA BANKA d.d. Metković)
* * *
U ono vrime kad su poplave bile u našoj Dolini svakogodišnja pojava iz Vida se u Metković išlo, pa tako i u školu i na posao, isključivo trupinama, kao jedninim prijevoznim sredstvom. Jednog dana, rano u jutro, još se za mraka željezničar Pajdo uputio na posao trupinom u Metković. Zaustavila ga je jedna Hercegovka pa ju je poveo. Na Tumbinu navalio Pajdo na Hercegovku, ona se branila i da spasi svoju čast, iskočila u jednom trenutku iz trupine, te se gazeći vodu do pojasa vrati cestom u Vid. I jer je bilo hladno svrati u prvu kuću da se presvuće i osuši. Domaćica Jurka pita Hercegovku, što joj se dogodilo da je tako mokra. Kaže Hercegovka: Poveza me jedna čovik trupinom, a onda je na Tumbinu navalio na mene pa sam morala skočiti u vodu.
Pita Jurka Hercegovku: – A kako izgleda taj čovik?
Kaže Hercegovka: – Brkat, suvonjav, ima na sebi željezničarsku uniformu.
Jurka skoči: – Đava mu sriću odnija, to je moj Pajdo, čut će on Boga svoga! Dabogda da mu se već jednom osušija! Vratio se Pajdo s posla, a žena navalila na nj optužujući ga za napastvovanje Hercegovke. Pajdo se brani i ne priznaje.
Jurka dalje viče: – Ne vrdaj mi više, jerbo ću razbit bocunom sva cakla na kužini. Bar mi reci zašto si to učinija tuđoj poštenoj ženi?
- Poštenoj? Baš zato Bog te u boture naputija: j… eš ženu koja je poštena, kad ostari, nema uspomena.
* * *
Kažu da je nastavnik Vele bio jako strog, a posebno prrema učenicima iz Vida. Ispitivao Antu i Ivicu istodobno na školskoj ploči, na kraju školske godine, za prolaznu ocjenu. Znanje jadno na kraju kao i na početku, a kad je ispitivanje završilo, pita Ante nastavnika Velu: – Druže, nastavniče, koje ste nam ocjene ubiližili u dnevnik?
A Vele će: – najprije uzmi spugu pa obriši tu nešenciju što ste je našarali, a što se ocjena tiče – evo vam dva pa podijelite.
* * *
Nakon što je rekao mladu misu don Ante iz Dubrava je po uputama nadbiskupa Franića upućen na daljnji studij u Rim, a kad je doktorirao, papa ga je imenovao veleposlanikom Svete Stolice
u Iranu.
Došao Ante doma pozdraviti se s roditeljima i ostalom rodbinom prije odlaska u diplomatsku službu te priredio oproštajni ručak.
Pita ga majka: – Sine, kud ćeš tako daleko?
Don Ante odgovara: – Po zakonima Svete Stolice moram prihvatiti tu dužnost, ne smijem odbiti.
Majka će: – Pa, dobro, što ćeš ti tamo radit, oćeš li držat mise i vrnauk?
Don Atne odgovara: – Ma kakvi, taj moj posao je čista politika.
Majka će razočarano: – E moj sinko, za to ti nije ni tribalo svršit visoke škole.
* * *
Baba Maša Antinica svaki dan čitala novine i gledala televiziju. Početkom pretvorbe u Hrvatskoj novine i televizija stalno izvještavali o tome. Mašin unuk živio u Zagrebu, uzimao kredite ne bi li mu posao krenuo, ali nikako na zelenu granu. Pita Maša unuka kad je za Božić došao kući: – Vidiš li ti ovu pritvorbu? Bojin se da će nam raščepurat cilu Rvacku.
Unuk: – Dobro je to, baba. Triba sve u ovoj pretvorbi pritvorit u privatno, ka na Zapadu. Tako će najmanje sto hrvackih obitelji biti bogato.
A baba će Maša: – Ne končijaj sinko, a što si i ti unda, ka unaj Kutle, bar malo ne pritvoriš?!
* * *
Jure Prskalo sa Zvirića ženio sina 1972. godine, a sin bio sekretar Partije u našem gradu. Ćaća pozvao prijatelje i rodbinu, a sin pozvao svoje drugove iz partijske organizacije. Prije svadbenog ručka ćaća je u velikoj dvojbi: moliti ili ne moliti Očenaš, razapet između tradicije da se moli i bojazni da bi sinu mogao naškoditi u partijskoj karijeri, ako se pomoli. Brzo se domisli. Pozva Jure svatove da ustanu. Prekriži se i glasno reče:
- Izmolit ćemo jedan Očenaš za ove naše lipe mladence i našeg dragog druga Tita koji skita po svitu! Ko ih ne voli, neka ne moli!
- Tko za mladence, tko za Tita, svi su molili.
