Vsem ljudem dobre volje, srečen i blagoslovljen Vuzem!/Svin judiman dobre voje, sritan Uskrs!

Svim ljudima dobre volje, sretan i blagoslovljen Uskrs!

Od pamtivjeka je tako u kršćana na ovim našim prostorima. Naše domaćice su pred Uskrs koji je uvijek padao s prvim danima ili tjednima proljeća najprije sve jastuke iznijele van da se dobro izvjetre, onda su vodom i octom prale podove, neki su i ličili kuće, prale su se deke, stoljnjaci…u kući je bilo užurbano predblagdansko i proljetno čišćenje i spremanje.

Na Uskrs je kuća trebala biti svježa i kao nova. Trebala je mirisati po čistoći i po klinčićima i cvijeću. Po kuhanoj šunki koja se kuhala cijelo poslije pode na Veliku subotu i pekli su se kolači i pinca u zadnji tren. Makovnjača, orehnjača, kiflice, u moderno doba voćni kolači i kremšnite. Bilo je to pravo veselje za bake i za djecu. Za mame i bake doduše bila je to obaveza kuhanja i spremanja, ali djeca su se veselila.

Znam da je naša baka svu djecu na Veliki petak poslije 15 sati pozvala u kuću. To su ostali tragovi ratarske kulture kada se iza 18 sati nakon razapeća Kristova nije smjelo ništa više raditi na zemlji. Na Veliki petak svi smo postili, ali zato na Veliku subotu niti djed niti djeca nisu mogli odoljeti mirisu francuske salate, kuhane šunke, kobasica, kolača, a baka je uvijek govorila: Ne ustručavajte se. Ne ide grijeh u usta nego iz ustiju van! A na večer bile su svečane pripreme za ranu jutarnju misu i nošenje jela na blagoslov. No, prije toga, naš bi danas već pokojni susjed striček Dragec od velikih drva na obližnjoj praznoj građevinskoj parceli, gdje je danas velika zgrada, zapalio vuzemnicu ili veliki krijes i sva djeca iz ulice zajedno sa svojim starijima su se okupila uokolo. Bilo je svečano. Vatra je bila visoka i sve je pucketalo uokolo…

U jutro u nedjelju na Uskrs iako sam bila najmanja ja sam se najranije budila. Bila sam okupana i namirisana i odijevala sam novu odječu i nove cipelice. Sve je bilo novo. Baka je oblačila novi kostim, a “bezvjernici i komunisti” kako je zvala mojeg djeda i moje roditelje su još spavali. Onda je ona obula crne šimi cipele na vezanje, uzela baloner i maramu na njega, uzela crnu torbu, spakirala veliku košaru sa puno jela za blagoslov i nas smo dvije išle pješke do Kapucina.

Kad smo obavile misu u jutro u 6 sati taman smo se vratile doma na doručak. Djed nas je kao malo dijete kako je uvijek bio dobre volje i dobra srca dočekao u pidžami, a baka ga je korila da kako na Uskrs može biti u pidžami, da: gdje mu je odijelo i zašto nije još okupan, a i gdje su oni bezvjernici od mojih roditelja? Onda je prostrala najfiniji i najskuplji stoljnjak na stol i stavila najfinije suđe od porculana na stoljnjak i posvećenu hranu sa pisanicama koje sam ja bojila na Veliku subotu. Stol je bio svečan.

Proljeće je mirisalo na cvijeće iz vrta i na voćke, a djed me slao vidjeti na dvorište “što su zajčeki ostavili nakon što su se oženili?”. Bila sam presretna jer sam pored grma cvijeća našla pregršt darova od zajčeka: slatkiša, slikovnica, igračaka, voća… Svi za stolom bili su veseli i svečeni. I moji uvijek namršteni roditelji, posebno uvijek namršteni tata bio je dobre volje…Tako je bilo sve dok nisam odrasla, otišla na studij u Zagreb, baka umrla, djed ostario i otišao na more živjeti kod sina i snahe, a mama se od namčorastog tate najposlije razvela. Ostala su sjećanja i prekrasne uspomene na sretne dane djetinjstva u socijalizmu kada je cijela povorka žena iz ulice u barkonom gradu na Sjeverozapadu Hrvatske išla na ranu jutranju misu… To me nosi i grije još i danas i ne da mi posve otvrdnuti niti odrasti. Ne znam je li to dobro ili loše, ali u svakom slučaju: svima želim takva nedjeljna jutra posebno na blagoslovljeni Uskrs! Što se mene tiče: svim ljudima dobre volje, pa ma koje vjeroispovjesti bili!

(teksta na štokavskom napisala urednica portala ZMUSK, Gordana Igrec)

Vsem ljudem dobre volje, srečen i blagoslovljen Vuzem!

Od negda se tak pri krščanom v našem krajom. Naše domačice su pred Vuzem ki je navek bil potlem prvih protuletnih dnevi, najpredi vse vanjkuše vun dnesle kaj se dobro zluftaju, onda su z vodom i joctom pode prale, a nešteri su i malali i hiže, prali su se gunji, stolnjaki…v hiži je bilo protuletno čiščenje i spravljanje pred svetek.

Na Vuzem je hiža trebala zgledati friška i kak nova. Trebala je dišati po čistoči i po medenjak i cvetju. Po kuhani šunki štera se kuhala cielo popoldne na Velku subotu i pekli su se kolači i v zadnji čas. Makovnjača, orehnjača, kiflice, a v moderno doba i vočni kolači i kremšnite. Bilo je to pravo veselje za vsu družinu, i bake i decu. Akoprem je za mame i bake bila to obveza kuhanja i spravljanje, djeca su se vendar veselila.

 Znam da je naša baka vsu decu na Velki petek potlem tretje vure popldne pozvala v hižu. To su ostali tragi selske kulture gda se potlem 6 vur, potlem razpeča Kristuševoga nieje smelo nikaj več na zemlji delati. Na Velki petek smo vsi postili, ali zato na Velku subotu niti deda niti deca nisu mogli odoljeti duhi francuske šalate, kuhane šunke, kollbasov, kolač, a baka je navek govorila: najte se cimati. Nejde grieh v vusta nego z vusti vun! A na večer je bilo svetkovno pripravljanja za juternju mešu zaran i za nošenje hrane na blagoslov. No, predi tega, naš bi denes, vre pokojni sused striček Dragec, od velikih driev na nie dalki, prazni građevinski parceli, gde je denese velka zgrada, vužgal vuzmenku ili velkoga kriesa a okoli su se vsa deca z vulice s svojem starešem skupila. Bilo je svečano. Jogenj je bil visoki i vse je pucketalo okoli… 

V jutro v nedelju na Vuzem, akoprem sem bila najmenša, sem se najraneše zbudila. Bila sam skupana i dišeča i oblačila sem novu opravu i nove cipelice. Vse je bilo novo. Baka je oblačila novega kostima, a  “neverniki i komunisti” kak je zvala mojega dedu i moje roditelje su jošče spali. Onda je ona obula črne šimi cipele na vezanje, vzela balonera i maramu na njega, vzela crnu torbu, spakirala velku korpu s puno jel za blagosloviti i nas dve smo išle peške do Kapucina. 

Gda smo zbavile mešu v jutro v 6 vur, bi se prav vrnule dimom na zajutrak. Deda nas je kak malo diete v piđami čakal, kak je navek bil dobre volje i dobra srca, a baka ga je korila da kak na Vuzem more v piđami biti, i da: gde mu je odielo i zakaj se išče nieje skupal, a i gde su oni neverniki od mojih roditeljov? Onda je prestrala najfinešega i najdražešega stolnjaka na stol i dela najfineše zdele od porculana na stolnjak i posvečenu hranu ter pisanice štere sem ja na Velku subotu farbala. Stol je bil svečani. 

Protuletje je dišálo na cvetje z vrta i na vočke, a deda me pošiljal kaj se naluknem na dvorišče “kaj su zajčeki ostavili potlem kak su se oženili?”. Bila sam presrečna jer sam poleg grma cvietja našla puno darov od zajčekov: cukorline, slikovnice, igračke, voče… Vsi za stolom su bili veseli i svečeni. I moji navek namršteni roditelji, posebno navek namršteni tata je bil dobre volje…Tak je bilo vse dok nisam odrasla, otišla na studij v Zagreb, baka vmrla, deda ostarel i otišal na more k sinu i snehi živeti, a mama se od mrzovoljnoga tate na koncu razvela. Ostala su sečanja i prekrasne uspomene na srečne dneve detinjstva v socijalizmu gda je ciela povorka žen z vulice v baroknom gradu na Severozapadu Hrvatske išla zaran na na juterju mešu… To me nosi i greje jošče i denes i neda mi zevsema strdeti se niti odrasti. Ne znam je to dobro ili hudo, ali v vsakom slučaju: vsem vam želim takva nedeljna jutra osebujno na blagoslovljeni Vuzem! Kaj se mene dotikavlje: vsem ljudem dobre volje, štere goder veroizpovesti bili!

(teksta sa štokavskog na kajkavski dijalekt preveo predsjednik Kajkavske renesanse, mr. Mario Jembrih)

Svin judiman dobre voje, sritan Uskrs!

Oduvik je tako bilo kod Ršćana ode di mi živimo. Naše domaćice su, užežin Uskrsa koji je uvik pada u prve dane oli nedije pramalića, najprin iznile sve kušine da se lipo izvitru pa su onda vodon i kvasinon prale pode, niki su pituravali kuće, prale su se deke, tavaje… u kući je bilo priblagdanskog movimenta i prolitnog čišćenje i parićavanje.

Za Uskrs kuća je tribala bit friška i ka nova. Tribala je vonjat na čistoću, po klinčićiman i cviću. Tribala je vonjat na kuvanu šunku koja se lešavala cilo popodne na Velu subotu a spravjalo se slako i sirnice u zanji tren. Makovnjaču, kifliče, ravijole, a u moderno doba voćne torte i pašte iz dućana. Bilo je to pravo veseje za none i za dicu. Matere i none jemale su obligacjun kuvanja i parićavanja, anci dica su se puno veselila.

Znan da je naša nona svu dicu na Veli petak poslin 3 popodne zvala da dojdu doma. To su rešti težaške užance kad se pozan 6 uri popodne poslin Kristova raspeća ni smilo ništa radit na zemji. Svi smo postili na Veli petak a na Velu subotu ni nono ni dica nisu mogli odolit vonju francuske salate, kuvane šunke, kobasic, slakega, a nona je uvik govorila: Ne denjajte se…Ne gre grij u justa vengo iz justa vanka! A privečer su bile svečane pripreme za ranu jutarnju misu i rana se nosila na blagoslov. No prin tega naš bi susid, šjor Toni (koji je već pokojni), zapalija veliku vatru o bij na ledinu di je sad velika zgrada, i sva bi se dica iz ulice skupa sa svojiman surgala tu. Bila je velika fešta. Oganj je bi visok i sve je pucketalo uokolo…

Ujutro u nediju na Usrks budila san se prva pače san bila najmanja. Bila san okupana, namušćana i stavila san nase novu robu i nove postolice. Sve je bilo novo. Nona bi obukla novu veštu a “nevirnici i komuništi” kako je ona zvala moga nona i moje roditeje još su bili u posteju. Onda bi ona obukla crne šimi postole na vezivanje, vazela kapot i maramu povrj njega, crnu boršu, veliku kofu sa puno rane za blagoslovit i nas smo dvi išle na noge do crikve.

Posli mise u šest uri ujutro inpunto smo se vratile doma na doručak. Nono bi nas ka malo dite, kako je uvik bi dobre voje i velikega srca, dočeka u pidžamu a nona bi mu držala bukvicu kako more bit u pidžamu na Uskrs. Ma di mu je veštit i kako to da se ni još opra i di su oni nevirnici o moji roditeja? Stavila bi najboju i najskupju tavaju i najfinije pjate o proculana na tavaju i blagoslovjenu ranu s pituranin jajiman koje san pituravala na Veliku subotu. Stol je bi pun obilance.

Primaliće je vonjalo na cviće iz vrtla i na voćke a nono me sla vidit u dvor “ča su zeci ostavili posli vengo su se oženili?” Bila san prisritna jer san blizu grmja cvića našla puno darova o zec: pašte, slikovnicu, đogatule, frute…Svi za stolon bili su veseli i ka puni sebe. A i moji uvik namušeni roditeji, posebno namušeni ćaća, bi je dobre voje…Tako je bilo sve dok nisan otišla na študije u Zagreb, nona je umrla, nono ostarija i otiša na more živit kod sina i neviste a mama se od onega oca grintavca poslin rastavila. Ostala su sićanja i puno lipi uspomeni na sritne dane iz ditinjstva u sočalizmu kad je cili prosesjun žen iz ulice u jednon dalmatinskon gradu iša na jutarnju misu… To mi daje špirita još i danas i ne da mi ka da otvrdnen i odrasten. Nisan sikura je li to dobro oli loše ma u svakon slučaju: sviman želin takva nedijna jutra naponase na blagosloveni Uskrs! Ča se mene tiče: Svin judima dobre voje ma koje vire (viroispovisti) oni bili!

Ričnik

anci – pa, isto tako

bija – veliki komad drva

bila je velika fešta – bilo je svećano

biti u posteju – spavati

crikva – crkva

ćaća – otac

denjat se – ustručavati se

đogatul – igračka

friška – svježa

frut – voće

grij – grijeh

grintavac – mrzovoljan čovjek, namčor

inpunto – taman, u taj čas

izvitrit – izvjetriti

jemat – imati

justa – usta

ka – kao

kiflič – kifla

kvasina – ocat

lešavat – kuhati u vodi

mater – mama

movimenat – užurbanost

nase – na sebe

najprin – najprije

namušćan – namirisan

namušen – namršten

naponase – pogotovo

nevista – snaha

ni – nije

o – od

o fešte – svećan

obilanca – obilje, svega i svačega

obligacjun – obvezu

oduvik – oduvijek

ode – ovdje

oganj – vatra

oli – ili

pače – iako

parićavanje – sređivanje, uređivanje

piturana jaja – pisanice

pjat – tanjur

podi – podovi

poslin – poslije

povrj – povrh

pozan – iza

pramaliće – proljeće

priblagdansko – predblagdansko

prin – prije

privečer – predvečer, uvečer

prolitno – proljetno

prosesjun – povorka

rana – hrana

raspeće – razapeće

ravijol – dalmatinski specijalitet, kolač punjen orasima

rešt – ostatak

ršćanin – kršćanin

sikur – siguran

sirnica – pinca, uskršnji kolač

slako – kolači

snaha – nevista

surgat – okupiti se na hrpu

študije – studij

tavaja – stolnjak

tega – toga

težaški -tešački

to mi daje špirita – to me nosi, podstiće

uokolo – okolo

užanca – običaj

užežin – dan prije

vazest – uzeti

Veli petak – Veliki petak

veštit – odijelo

vira – vjera, vjeroispovijest

vonjat – mirisati

zanji – zadnji

zeci – zečevi

Vaša; profešurica Dunja Jutronić