MENI JE DOBRO I TAK…

https://lh4.googleusercontent.com/-FWvfzbvAl_g/AAAAAAAAAAI/AAAAAAAAADk/ZQ6cXeI7Aig/s120-c/photo.jpgautorica priče:
pjesnikinja i književnica,

Maja Cvek iz Zagreba

 MENI JE DOBRO I TAK…

Dugotrajna, nezapamćena toplina te je godine zagospodarila gradom, ljudima i prirodom.

Već od početka godine, vrijeme je bilo nenormalno toplo i tako se nastavilo slijedećih mjeseci. Zamutilo se nebesko plavetnilo, kao da su se svi zemaljski pušači sklonili na nebeske visine, i sada tamo, bez zabrane, uživaju u svojoj «čik pauzi». Oblaci su se također sakrili na neko tajno mjesto i tamo čekali pogodan trenutak kada će se proliti po majčici zemlji. Ali, ili pogodnog trenutka nije bilo ili nisu imali dovoljno sadržaja koji će proliti. Čak se i Medvednica nije plavila kao obično. Postala je blijedo plava, gotovo siva, kao da se pomaknula u maglovite daljine sjevera. Zrak je kipio.Uglavnom, tih dugih dana, trebalo je žaliti onoga, tko je iza podneva morao izići na ulicu.

U vrijeme te silne vreline, gospon Tonček, odjeven u čistu bijelu potkošulju i kratke bijele sportske hlače, udobno se, poput kakvog sultana zavalio u svoj krevet. Dakako, i njemu je bilo vruće, ali njegov jednosobni stan u visokom prizemlju, smještan u jednom od gusto naseljenih zagrebačkih kvartova, bio je u vječnoj sjeni koju su stvarale breze i drugo drveće, davno zasađeno u parku ispred. Osim toga, Tonček je bio poseban čovjek. Taj se nikada, i ni na što nije žalio. Najvažnija stvar za njega, bila je točnost. Zato je i njegovao običaj iz svojih mladih dana da ruča točno u podne. I svaki put, kad bi grički top gradu dao do znanja da je polovica još jednog dana nepovratno nestala, na stolu, u Tončekovoj kuhinji, bio je postavljen tanjur s jelom.

Tonček je volio kuhati, a s obzirom na svoj status udovca, kuhao je sam. Kako je sve u njegovom životu teklo prema strogo određenom vremenu, tako je i svoj ručak započinjao pripremati točno u deset sati ujutro da bi već u podne obavio svoj ritual objedovanja.

I toga dana je slatko pojeo svoj saft s pužekima, jelo, koje je obožavao.

Kao po nepisanom pravilu, popio je i svoj musolini, izmješavši ga prije toga žlicom tako dobro, da se piće zapjenilo bogatom bijelom pjenom.

Odložio je zatim tanjur u sudoper. I čašu također. Pranje posuđa bilo je nešto, što je zaista mrzio. Uvijek je taj posao odgađao za kasnije. Obrisao je stol i zatim, poput pravog čuvara obavio podnevni pregled svojih ura. Da ne bi, ne daj bože, koja zastala.

http://www.restavratorstvo.com/images/namizne_ure.jpg

I onda konačno, točno u trinaest sati, legao u krevet na redoviti podnevni odmor.

Ležao je tako i promatrao svoje ure. Tiktakale su složno i remetile mir njegova stana. Bilo ih je posvuda. Na policama, komodi, regalu, na TV prijemniku i zidovima. U sobi, hodniku i kuhinji. Bili su Tončekovo svakodnevno društvo. Tončekovo bogatstvo, život…

A ne može se reći da nije bio društveni čovjek, samo, iznad svega volio je svoj mir, stečen dvadeset godišnjim životom udovca.

– Moja kućica, moja slobodica. Ja imam pravo na svoj život i niko mi se ne bu mešal u njega! – običavao je govoriti.

Volio je u svojem stanu biti sam, u ruke uzeti gitaru i uz njezinu pratnju zapjevati pjesme svoje mladosti. I vurice, njegove curice, kako ih je zvao, tada su nekako glasnije otkucavale, kao da i one zajedno s njim pokušavaju pjevati i tako zajedničkom pjesmom obilježiti njegovo, samo njegovo vrijeme, mislio je.

Uz to, kada bi zasvirao i zapjevao, zaboravio bi na sve što ga je tištilo, pa i sada, na ovu nesnosnu vručinu. Činilo se da pjesma i zvuci gitare ublažuju zaparu u toj, inače prilično tamnoj i hladnoj sobi.

http://www.njuskalo.hr/image-w920x690/gitare/admira-diana-klasicna-gitara-oprema-slika-12280205.jpgSjetio se Tonček i sada svoje omiljele pjesme, pa je ustao iz kreveta, uzeo gitaru i naslonio se na jastuke, koje je gotovo okomito položio. Uskoro su ugodni zvuci zatitrali u ranom poslijepodnevu, ipak nadglasavši tiktakanje Tončekovih urica.

Uz nježne zvuke ugodne glazbe, tekle su i njegove misli…

-Eh Mici, kak’ si onda bila zgodna! A ja sam ti tak’ nježno popeval «Tri palme na otoku sreće». Samo za tebe, Mici, ja sam onda popeval. Viš’ ti, kak život zna biti kurva. Zakaj si morala tak brzo otići. Šteta! A zbog sebe, ja ti se niš’ ne žalim. Meni je dobro i tak, niš’ mi ne fali. I naša Marina, sve ove godine kaj tebe nema, silom je štela pomagati. A ne, sve do sad, nisam joj dal. Kaj bi mi se motala po stanu. A i sirota ima dost’ svojega posla. Kaj misliš, mora zarađivati, doma delati, a ti njezini dečki… nema baš nikakve pomoći od njih. Tebi je, moraš priznati, ipak bilo lakše. Bila si doma. Je da smo skromnije živeli, ali imala si svoj mir, a i ja sam ti pomagal.

Ipak, sad kad mi više baš i ne ide posel od ruke, Marini sam dozvolil da mi dojde nekaj napraviti. A druge ženske, joj Mici, bilo ih je pun koš, ali ni jedna ni bila ko’ ti. Niti jednoj nisam dozvolil’ da mi se preveč približi. Samo mi se ova zadnja nekak prišmajhlala. Ali, kad je počela gospodariti po našem stanu, ja sam rekel sam sebi: – Tonček stop! K vragu i babe. Kad si dvadeset let bil’ sam, možeš i do kraja. I tak, Mici, sad je tak’, kak’ je. Mici moja, mene ti u zadnje vreme jako, jako stiska u prsima, a u glavi mi zuji sto bumbara. Jako sam ti umoran Mici. Nekak, svega mi je dost’…

A ne bi štel niš govoriti Marini, da se dete ne brine, pa ti se nekak’ borim i hrabrim samoga sebe.

I da znaš, ona tvoja vurica ide ide još navek. Glancam ju svaki dan. Posebno nju, jer ona je tvoj dar. I pazim da ne stane. Mici znaš…-

Tonček je odjednom zastao s osjećajem strašne težine i boli u prsima i od čuđenja raširio oči. Pozlačena ura baroknog stila, nekako je čudno zakucala i zasjala, kao da je Tončeku davala neki znak. Da li mu se samo učinilo, ili je stvarno zaplesala na polici? Vrtjela se, micala svojim svinutim, pozlaćenim nožicama, a zatim se naklonila poput balerine pred publikom i počela zaustavljati svoje kazaljke.

– Joj, Mici, naša vurica hoće stati!- užasnuto je zavapio.

– Ajde vurica, lepa moja, daj, samo ti kuckaj, kaj god glasnije moreš. Bumo mi našoj Mici skup zapopevali…-

http://img341.imageshack.us/img341/8653/hyacinthv.jpgGospodin Tonček pripadao je dobrostojećoj purgerskoj obitelji, koju je famozna ideja nacionalizacije gotovo uništila pedesetih godina prošlog stoljeća. Nerado se toga sjećao i živio od svoje mirovine, sa kojom je, na čudo svih poznatih, bio zadovoljan.

Imao je lijepi zanat i pošteno je odradio svoje godine do pune mirovine, u jednom od najvećih poduzeća u državi.

A satovi, bili su njegova opsesija. Neizbrisivo je bilo sjećanje na djetinjstvo, oca i njegov srebrni džepni sat kojem se divio, ali kojeg je u isto vrijeme i mrzio.

Otac, izuzetno strog čovjek, važno bi svojim satom mjerio vrijeme svakog od ukućana. Sve je bilo podređeno mjerenju vremena. Koliko je tko dugo sjedio za stolom, kada se išlo učiti, kada zalijevati ogromni vrt. Mama, tiha poput sjene, bez prigovora je radila sve što je otac naredio. I njezino vrijeme bilo je strogo kontrolirano.

– Eh, da ja imam svoju vuricu! Taj bi brže pušil lulicu!-

Znao je Tonček ogorčeno prišapnuti starijem bratu.

– «Daj šuti, Tonček. Hočeš da te čuje. Kad nas raspali bičem po dupetu, onda buš dobil’ flisku još i od mene. Navek nadrapamo radi tvojeg blebetanja.»

– «Joj Jura, ali ja ne znam kaj je njemu. Kak može reći da se voda u kantu more napumpati do vrha, za minutu? Kaj to on sam ne proba?

– «Čkomi, bedak! Viš’ da nas gleda. Brže pumpaj tu vodu da napunimo kante. Znaš, Tonček, on je naš otec i hranitel. Kaj veli, moraš poslušati i bok!»

– «Ma, znam ja to, ali ni moguče uvek napraviti baš sve, kaj si on zamisli.

I videl buš ti, kad ja odrastem. Jura, ja ti bum imal ne jednu vuricu, nego pet. Ali ja ne bum nikoga mučil ze štopanjem vremena, nego mi buju služile kak ukras, i …s njima bum živel svoj život.»

I tako, teklo je vrijeme Tončekovog odrastanja, sve u znaku kontrole vremena.

Prošlo je djetinjstvo, školovanje, ratne strahote. Tonček je postao svoj čovjek. Zaposlio se u velikom poduzeću i osnovao obitelj. Ali sat i njegovo značenje, duboko je ostao urezan u sjećanju…

– «Rodila si se točno u tri sata. Ja sam dobro zapamtil vreme.» pričao je kasnije svojoj kčerki Marini, s kojom je provodio svaki trenutak slobodnog vremena. Nikad je nije terorizirao kao što je njegov otac činio s njim.

A u društvu, tijekom razgovora, ponosno bi isticao:

– «Ja se dižem svako jutro točno u 5 sati. Ni sekundu kasnije.»

http://www.raduha.com/foto/penzion_raduha_odpiralni_cas.jpgIznad svega je volio točnost. Ustajanje, dolazak na posao, dolazak kući, jelo u točno određeno vrijeme. Nikako nije volio nekoga čekati, ako je vrijeme već unaprijed bilo zakazano, a ljutio se čak i na to, kada bi duže od određenog vremena morao čekati tramvaj ili autobus. Tada sa svojeg ručnog sata nije skidao pogled i ljutito lupkao nogom po asfaltu.

Svi su znali za tu njegovu opsesiju, kao i za veliku ljubav prema urama. I tako, malo po malo, one su se počele sakupljati u kući. Prva je bila velika bijela vekerica koja je zvonila svakog jutra pet minuta prije pet sati, pa ručni sat koji je dobio u poduzeću kao nagradu za deset godina rada. Zatim su kumovi poklonili žuti zidni sat koji je kuckao na kuhinjskom zidu. I tako redom.

Jednog dana, njegova Mici, gospođa u kasnim četrdesetim, gotovo mu je sramežljivo prišapnula:

– «Mižulek moj. Malo sam si prišparala od onoga…, znaš, one novce kaj si dobil za prekovremeni. A mi smo još prije dva meseca u Ilici gledali onu starinsku vuricu i dogovorili smo se, da ju bumo imali. E pa kak je danas tvoj rođendan, ona je tu, tebi za poklon.»

Lice joj se zacrvenjelo, oči blistale od iščekivanja. Tko zna, da li će biti zadovoljan sa tom sjajnom, pozlaćenom urom, koja je svojim oblikom podsjećala na barokno razdoblje. Čak je imala i četiri savinute nožice na kojima je stajala i tri crvene ružice iznad brojke 12.

Tonček, odnosno njezin Mižulek kako ga je uvijek zvala, bio je uz sve i izvrstan glumac. Svaki je događaj znao podići na odgovarajuću razinu.

– «Mici moja, slatki moj mali hempek! Kak si ti to lepo zmislila! Je, nema se kaj reči, ti si najbolja gazdarica. Nema bolje od tebe. A viš’ ti si mogla sebi nekaj kupiti, a mislila si na našu vuricu.»

Zagrlio je svoju malu, oblu ženicu i poljubio je u čelo, oči, bradu. Onda je zastao.

Vragolasti sjaj zaigrao je u očima.

http://www.24sata.hr/image/umirovljenici-uzivaju-u-seksu-vise-no-ikad-prije-504x335-20080727-20101019005844-105436.jpg– «Mici, evo ti pusa, prava, znaš ona filmska.» Objema rukama nježno ju je privio k sebi.

Mici se otimala. Ta bila je ona već gospođa u zrelim godinama i k tome, uskoro će postati baka.

Ali, zar srce pita za godine?

Sa užitkom se prepustila muževom zagrljaju.

Kad su se valovi nježnosti odnjihali u nepovrat, Mici se svojim toplim smeđim očima zagledala u muža:

– «Znaš Tonček, kad ova vurica prestane kucati i moje srce bude prestalo. A k’e ne, mi smo se jedan drugom zakleli da bumo skup prešli na onaj svet. Zato pazi da ti ova vurica stalno kuca!»

Tonček se gotovo naježio od ovih riječi.

– «No, kakve su te to gluposti spopale. Vi ste žene tri dana starije od vraga.

Srčeko moje, samo ti meni budi tu, još dugo, dugo.»

No ipak, Tonček je za svaki slučaj, jako dobro pazio baš na taj sat. Redovito ga je glancao, čistio, pregledavao, uštimavao.

Kasnije, kčerka i zet, smijali su se potajno tom praznovjerju. Čak su i svoje dječake Dinu i Frana nagovarali, da koji put, kada bi došli u posjet, sakriju dedi po koju uricu. Tada bi nastala panika, a deda, inače nimalo nježan prema dječacima, počeo bi galamiti. No, baka ko baka, brzo bi sve dovela u red. Ona je svoje unuke obožavala, ali Tonček je hito da njih dovje budu sami. Tako je baka Mici bila lišena užitka da čuva svoje unuke. Na neki svoj način, razumjela je Tončeka. On je jako želio da Marina rodi curicu. U djetinjstvu nedostajala mu je sestra, a sada, nije imao ni unuku. Volio je on Dinu i Frana, ali prema dečkima se valja strogo ponašati. Baš kao nekad njegov otac.

Desetak godina nakon toga, Micina se ura počela mučiti, zastajkivati. Jednog proljetnog dana je stala, baš kao i Micino dobro srce.

Tonček je vrhunski odigrao rolu ucviljenog supruga jer još na dan pogreba, rano ujutro, odjurio je uraru, da spasi što se spasiti da.

Za tri dana, ura je uglancana, blještala na istaknutom mjestu na regalu, preko puta Tončekovog kreveta.

Oh, kako je samo svojim kuckanjem podsjećala Tončeka da je živ. Itekako živ.

Pa da, zakaj ne? Život ide dalje. Čast mrtvima, njih ne bumo zaboravili, ali…

Uvijek je bio šarmer i pravi šminker. Pomno je pazio na svoj izgled, a pogotovo sada, kad je postao udovac. Inače je bio dopadljivog izgleda, brbljav, prepun raznih viceva. A povrh svega, prekrasno je pjevao prateći se gitarom.

Nije se baš moglo reći da je tražio neku ozbiljnu vezu. Ne, u svojem domu nije želio ni jednu od tih žena. To je sve za njega bila tek neka vrsta samodokazivanja.

– Aha, ipak sam ja još za pogledati. Pak valjda i nekaj vredim. – sa zadovoljstvom je razmišljao, kada bi se uvečer nakon ugodno provedenih trenutaka u nekom od klubova, spremao na spavanje.

Tako se činilo da je vrlo brzo prebolio svoju Mici, pa su brojne gospođe sve češće uzdisale za njim. Uvijek je bio u društvu žena, uživao u njihovom smijehu ali i njihovoj pažnji. A one, pjevajući svoj labuđi pjev, gotovo su se natjecale za njegovu naklonost.

– «Moj život je samo moj. Kaj se koga tiče za moje prijateljice.» odgovarao je ljutito na kčerine primjedbe.

– «Ja konačno imam slobodu. Imam pravo na to.!»

– «Pa tata, nitko ti ne uzima tvoju slobodu, ali ipak bi mogao malo više biti sa obitelji.»

– «Ma nemoj, obitelj. Bolje tvoj, bolje ga se boj. Kaj meni neko treba? Ja nikoga ne diram i nek svi mene ostaviju na miru. A ti imaš svoju obitelj. Kaj ti nije dosta muž, dečki  i familija tvojega muža? Ja se ne bum mešal među vas. Ja imam svoje društvo. I, dobro znaš kaj ja mislim o tvojem mužu, kak’ i to, da se nisi trebala tak’ rano udati. Mogla si još uživati. A mučiš se i još si mene hoćeš natovariti na vrat. Kak da ne.»

– «Ali tata, jednog dana, ipak će ti samo tvoji trebati.»

– «Aha, baš su mi deca nekakva pomoć. Mi stari, samo smo dobri kad nekaj imamo za dati. Samo ti mene pusti i živi svoj život. A kad ja odapnem, baš me briga.»

I tako su zaredale godine Tončekove slobode i Marininih muka. Nekoliko je godina  bila rastrzana između posla, svoje obitelji i odnosa s ocem.

– «Ma pusti ga, pa nek’ čovjek živi svoj život. Već će on potražiti pomoć ako bude potrebno.»

To su bili najčešći komentari njezine okoline. A bilo je i kritika, onih zlonamjernih, koje su najprije Marinu dovodile do ludila, ali s vremenom se opustila.

Pritisnuta hrpom obveza i problema, Marina je posjete ocu svela za rođendane, imendane i blagdane.

«Kad me bude trebao, valjda će mi to i reći. Pa ipak, ima samo mene.» mislila je.

S vremenom, Tončeku je zaista ostala samo Marina i njezina obitelj. Brat je umro, roditelja već odavno nije bilo, a sa ostalim članovima svoje i ženine obitelji uopće se više nije ni čuo, ni viđao. Ni sa kim nije bio u svađi, jednostavno, nitko mu nije bio potreban.

I tako je živio je po ustaljenom redoslijedu i ni po koju cijenu nije se toga želio odreći.

Izvan kuće imao je veliki broj poznanica i poznanika i to mu se činilo dovoljno. Jer u stan, imala je pristup samo kćer i njezina obitelj. No, ni do tih posjeta baš nije previše držao.

http://www.alfa.hr/items_files/pictures/558/m.jpegRadije je obilazio klubove umirovljenika i zabavljao se, ponajviše sa gospođama, udovicama ili razvedenima. Uvijek dobre volje, šalio se sa njima, vrlo uspješno pričao svoje viceve i pjevao. I tako, postao miljenik svih.

Tijekom razgovora znao bi im pričati kako voli ure i koliko ih ima kod kuće. Tako su one došle na ideju da mu povećaju zbirku. Za rođendan, Valentinovo, Božić itd. Natjecale su se, koja će mu pokloniti interesantniju uru. S vremenom, nakupilo ih se trideset. Raznih oblika, veličina, boja, ure su svojim kuckanjem stvarale poseban ugođaj u Tončekovom stanu. A on ih je mazio, pazio i nazivao imenima svojih prijateljica.

…Kako ga je samo poljubila Katarina, poklonivši mu za rođendan uru, koju su sa svake strane svojim kljunovima pridržavala dva keramička goluba.

– «Gospon Tonček, to je nekaj za vaš rođendan. Od srca.» Ponosno mu je predala poklon.

– «O, fala lepo, Katarina, vi ste jednako lepi kak ste i pažljivi. A kaj bum ja vama poklonil?»

– «Pa niš, meni nije rođendan. Ja sam vam sretna, kad mogu nekoga razveseliti.»

Katarina je bila ushićena mišlju, da će se bolje sprijateljiti s Tončekom.

Ali, on se nije dao. Slijedeći dan kupio je Katarini veliku bombnijeru kao znak zahvale i već je odjurio dalje.

Gospođa Barbara, dugo ga je gledala svojim plavim očima prije nego mu je  predala lijepo zamotanu kutiju vezanu plavom mašnom.

– Ovo je za Vas, gospon Tonček. Vi tak’ lepo zabavljate celo društvo, pak sam si mislila, bum i ja Vas malo razveselila. A i danas je Valentinovo, znate.

– «A kakva je to sad moda? Pak godinama niko nije spominjal Valentinovo, a sad najedamput svi pričaju o tom i nekaj si poklanjaju. Ja, lepo prosim, izvinite, ali ja nis’ Vama niš’ kupil. Prije smo mi muški noreli za Dan žena, a sad, ne znam…» Tonček se pravio zbunjen.

– «No, dajte, razmotajte taj papir, baš me zanima, kak’ Vam se bude sviđalo. Sad je to najvažnije.»

Tonček je pažljivo razvezao mašnu i razmotao paket. U kartonskoj kutiji tiho je kuckala ura, utisnuta u egipatsku piramidu.

-Joj Barica, ma zbilja niste trebali. Vurica je krasna, ali ja to zbilja nis’ zaslužil.-

– Kaj, zbilja Vam se sviđa? Ak’ je tak’ onda sam i ja zadovoljna. Ja bi Vama sve na svetu dala. Zato si i želim, da Vas ova vurica podseti na mene.- Barbara je zaneseno gledala Tončeka.

On se trznuo na te riječi i sjetio se svoje Mici i trenutka, kad mu je ona predavala pozlaćenu uricu. Bilo je neke sličnosti u tom trenutku, samo Barbara je bila tuđa žena i u tome je bio problem. I, kako se mogla tako slobodno ponašati?

Već slijedećg trenutka do njih je došetala Anika, zlobno se nasmijala i pogledala poklon.

– Hm, tu vuricu si kupila u Offertissimi. I ja sam ju neki dan gledala. Ali, ja ne kupujem tak jeftine stvari. I kaj bu, ak’ ti Franc za to sazna?-

– Pa kaj, Tonček je Francov i moj prijatelj. I to je samo sitnica, mali znak pažnje. Pa znaš da gospon Tonček voli vurice. A zakaj, uostalom, prijatelju ne bi nekaj poklonila?-

-«Poklonila da, ali baš za Valentinovo?» bila je uporna Anika.

-«Ma uostalom, kaj se to tebe tiče? Jesam ja potrošila tvoje novce ili svoje? Ti si jedna ljubomorna babetina!»

Tko zna kako bi duel završio, da Tonček nije obje zagrlio i poveo za obližnji stol, da ih počasti sa kavom.

– «Curice  lepe, nemojte se svađati. Srdžba škodi ženskoj lepoti. To sam ja uvek tvrdil i moja pokojna se nikad nije srdila. A i kaj bi se svadile zbog mene. Barica ima svojega Franceka, Vi Anika ste još u žalosti za Đurom, a meni su dosta moje vurice. One su moje curice. No vi budete sutra od mene nekaj dobile. Jedna i druga.»

Drugi dan, Tonček je kupio dvije bonbonijere koje im je poklonio. Barbari baš i nije bilo pravo što je i Anika dobila bonbonijeru a nije niš dala Tončeku.

– «A ko mi je kriv. Kaj sam se gurala gdi’ mi nije trebalo.» mislila je pomalo ogorčeno. –«Ja njemu vuricu, a on meni bonbonijeru, istu kak’ i Aniki. Žmukler jedan.»

Nekoliko dana kasnije, prišao mu je Francek: -Bok, ti stari zavodnik. Čujem da ti je moja Barica poklonila nekakvu vuricu, i to još za Valentinovo. A ti njoj bombone, čokoladne, ti bokca! Reči ti meni, kaj se tu događa? Pak, nije vrag da se bumo tukli zbog ženske, sad, pod stare dane.-

-E bog i bogme ne bumo!, – brzo je reagirao Tonček.

Čuj Franc, ja sam pripovedal kak volim svoje vure, i kak doma imam celu zbirku, a tvoja Barica je to iskoristila kaj bi mi pomogla da se nekak’ oslobodim Anike. Znaš, ja sam vuricu kupil sam, ali smo tak zrihtali, kak da mi ju Barica poklanja. Anika me furt proganja, a sad ju je tvoja Barica napravila fest ljubomornom, pak se ova srdi na nju i na mene. A još sam joj i ja del na nos njezinog pokojnog Đuru. Znaš, tvoja Barica je baš zlatna. Prava prijateljica.- pokušavao je Tonček ovom pričom ublažiti napad svojeg ljubomornog poznanika.

– Onda nek’ tak i ostane. Ak’ je zlatna, onda nek’ to zlato sjaji meni, a tebi nek’ kuckaju tvoje vurice. Osim toga, Anika bi ti baš pasala. Đuro više niš ne zna, a ja sam još živ! Barici niš ne fali z menom, tak da znaš! I, makni se od nje čim dalše, inače buš z menom imal posla. Si čul? –

Od toga dana, Tonček je izbjegavao društvo Barice, ali i Anike. No urica, zatočena u egipatskoj piramidi, tajanstveno je kuckala na polici u Tončekovom stanu i  ponekad ga podsjetila kako je postala dio njegove zbirke.

Za jedan od slijedećih Božića dobio je na poklon crvenu zidnu uru od Marte, a za slijedeći rođendan, da ne bi zaostala za prijateljicama, Ana mu je poklonila uru, koju su nosila dva keramička mustanga. Još dvije ure nabavio je sam, ne mogavši im odoljeti.

Od svoje Marine također je dobio uru. Bila je to prava starinska vekerica, sa dva zvonca na vrhu.

– Tata, evo ti ura koja baš jako zvoni. Tvoj imendan mi se učinio kao najpogodnija prilika, da i mi povećamo ovu zbirku. – rekla je Marina, predavajući mu poklon.-

– Ma ne, deda, to se mi brinemo da Vas ura probudi svakog jutra, točno u pet. Da ne zakasnite na posao.- bocnuo ga je zet Danijel.

– Samo se ti rugaj. Buš videl kak je to, biti u penziji. Ja sam, fala Bogu, i sad nekome potreban. Makar svojim vuricama. I ti se potrudi da budeš potreban. Viš, žena ti radi i zarađuje. Čak i honorarno. Pa kak bi te uopće trebala? – odgovorio je spremno Tonček.

– No, no, kaj vas dvojica ne znate normalno razgovarati? – umješala se Marina, pola u šali, pola ozbiljno.

Za Tončeka, Danijel je oduvijek bio kriv. Jednostavno, ukrao mu je njegovu Marinu i to mu Tonček nikako nije mogao oprostiti. A nije bio ni bog zna kakav muž. Po Tončekovom mišljenju, žena je ipak trebala biti pošteđena rada izvan kuće. Istina, Marina je bila obrazovana, završila je studij književnosti i filozofije i radila lijepi posao u jednoj od zagrebačkih knjižnica. A kako je književnost bila njezina velika ljubav, surađivala je sa mnogim piscima, kao lektor. Ali, Tonček bi bio zadovoljniji, da je školovanje bilo samo za njezinu dušu, a ne i za potrebu. Nikako se nije uklapao u moderan način života u kojem su žene sudjelovale ravnopravno s muškarcima. On svojoj Mici nikad nije dao raditi.

A povrh toga, Marina je rodila i dva dečka. Čak ni unuku nije imao.

Zbog svega toga, nikako se nije uspijevao ljubaznije ophoditi sa zetom.

Naravno, i to je Marini zadavalo glavobolju, ali otac je ostajao pri svome.

A što se tiče ura,  bilo je raznoraznih mišljenja i primjedbi Tončekovih poznanika:

– Pa kol’ko ti love potrošiš na baterije, za te vurice? Kaj ti ne bi bilo pametnije kupiti pivicu?-

Zadirkivali su ga prijatelji.

– Kak da ne. Pivu popijem i nemam niš. A vurice mi lepo kuckaju i delaju mi društvo.- odgovarao bi Tonček.

– A je ti posebno društvo! Rajše si najdi žensku. Nek’ ti ona lepo kucka, a ne nekakve hladne vurice. Bog i bogme, vurice te nemreju pošmajhlati, a ženska more. I ne bi si trebal ni kuhati ni spremati.- bilo je mišljenje nekolicine prijatelja.

– Meni je dobro i tak’. Ali, kad bi ženska bila na baterije, niš se ne bi bunil. Ak’ počne žlabrati, jednostavno joj zvadiš bateriju i mir pri hiži. Ali kaj češ, kad to tak’ nije. Zato su mi moje vurice čisto dost’. A kuhati i spremati nije problem. Ak’ hoću si skuham, ak’ ne ću, ne skuham. I kaj je najvažnije, nikom ne trebam polagati račune. Dečki moji, meni je dobro i tak’, kak’ je» bio je Tončekov uobičajeni zaključak, a prijatelji su se slatko nasmijali.

Ali te jeseni, Tonček je pomogao susjedi Srečković.

http://www.apartmanija.hr/slike/slike_gradovi/Zagreb.jpgGospođa Srečković spremala se na kuhanje pravog, domaćeg ajvara. Zbog toga se uputila na svoju omiljelu tržnicu, Dolac. Uz put će malo pogledati kako je u gradu i što ima novo u izlozima.

Potpuno automatski obavljala je kupovinu. No ponegdje je ipak zastala da bi se malo cjenkala s prodavačicama. Ali bez većeg uspjeha. Kumice su čvrsto odredile svoju cijenu, a njoj je roba trebala. Tako je natovarila u torbe patlidžane i paprike a uz to nakupovala voća, mladog ljuštenog graha, jaja, pa litru domače «šljive» i jednu, friško zaklanu koku, ispod tezge, naravno. Nije zaboravila ni kukuruzni kruh, «Večernjak» je držala ispod pazuha, a nije odoljela ni jednom od  zagrebačkih pušleka, koji se tako veselo šarene na štandovima postavljenim na Splavnici. Pretovarena, zastala je na trenutak na prepunom Trgu da odsluša pjesmu «Kraljeva ulice», koji su na radost većine prolaznika toga dana odrađivali svoju gažu baš tu, u srcu grada. Još nije prežalila što nisu pobijedili na «Dori» i otišli na Evroviziju. -Kaj onda ak’ su stariji. Bogme, lepše zgledaju od onih majmuna iz Finske, koji su čak i pobijedili.- Za nju, kao i za njezine prijateljice, «Kraljevi ulice» su bili najbolji.

-A viš, mislila je, i gospon Tonček iz prizemlja, krasno popeva. On bi mogel popevati skup z njima. Baš bum mu to rekla kad ga sretnem. A tak je stalno sam, i ko zna, komu to popeva? Čudak, veli da mu vurice delaju društvo.-

U tom trenutku se okrenula. Iza nje, stajao je upravo Tonček. I on je slušao pjesmu i nogom si davao takt U ruci je držao bijelu najlonsku vrećicu iz koje su virili kelj i kruške.

– «Oho, sused, kakvo iznenađenje! Ma ovaj sam čas mislila na vas.»

– «Moje poštovanje, suseda. A kaj ste to lepo mislili, draga moja?  Morti nekaj u vezi s popevkom?»

– «Baš to. I vi bi mogli ovak lepo popevati, kaj bi vas svi čuli, a ne samo vaše vurice.»

– «A je, meni je dobro i tak’. Moje vurice su moje curice i ja volim kad me one poslušaju. A vidim, vi ste se dobro istrošili. Bilo bu ajvara, kaj ne?»

– «Bu, bilo bu, ak’ ne crknem do doma. Baš sam se natovarila. Znate, svi bi papali, ali nosil z placa ne bi niko.»

– «Je suseda, tak’ ste ih naučili. Ja sam svojoj Mici navek nosil z placa. Ma kaj, išli smo skupa. Lepo smo sve zajedno delali.»

– «Joj sused, pa kak to pričate. Kaj bum zvala svojeg Martina da dojde z Mirogoja i da mi pomogne nositi?»

– «Pa, imate decu. Ak’ hočeju jesti, nek’ nosiju!»

– «Da, da, kak to vama vaša Marina pomogne!»

– «Suseda, zapamtite si dobro, moje dete meni hoče pomoći. Jako se srdi kaj ja pomoć odbijam. Ali, meni je dobro i tak’. Dok mogu, ja si bum sve delel sam. Osim toga, ja volim da bude sve točno u sekundu, a moja curica to ne bi mogla, jer je zaposlena po celi dan. Osim toga, niti ona niš’ od mene ne traži. Ja njoj ne trebam niš’ kuhati.»

– «No dobro, dobro, ne bumo se sad srdili, sused. Kaj idemo skup’ doma, ili vi još nekud morate iti?»

– «Znate kaj. Sad si bumo nas dvoje spili kavicu u dobroj, staroj, Gradskoj kavani, a onda na trambulin, pak doma. I ja bum vam pomogel nositi torbe.»

– «Eh, navek sam ja rekla da ste vi pravi muškarac!»

http://www.cuvarkuca.hr/repository/images/_variations/a/8/a844a7ed0cb66f8ac4f9cfce9a984a85_content_xl.jpgI tako su njih dvoje, noseći torbe, završili na kavici u Gradskoj kavani. Napričali su se o svemu i svačemu. Srečkovićka se ipak izjadala o nemarnosti svoje djece, o svojim bolesnim nogama, i naravno, o skupoći, a Tonček je pričao o svojim vuricama.

Sat vremena kasnije, ukrcali su se na tramvaj. Kao pravi kavalir, Tonček je susjedi ustupio mjesto, dok se sam mučio održavati ravnotežu i čuvati njezine brojne torbe.

Nekako se čudno osjećao. Baš bi bilo dobro kad bi se mogao bolje sprijateljiti sa Srečkovićkom. Istina, ima nekak’ debele i naotečene noge, ali inače ne izgleda loše. Čak i kosu boji u crno. Osim toga, priča se da radi fini ajvar, super kolače i stanuje samo kat iznad njega.

A kako se on u posljednje vrijeme baš dobro ne osjeća, možda bi i trebao imati nekoga u blizini. Dok Marina dođe do njega… tko zna…?

I gospođa Srečković ispod oka je pogledavala Tončeka. Nije loše izgledao. A pjeva, bože moj, ko’ slavuj. I skuplja vurice. Ali ona još ni jednu nije vidjela. Bude ona već nešto smislila da dođe do njega, pa će imati priliku vidjeti te slavne vurice. Pa da! Donijet će mu u znak zahvale jednu teglicu ajvara. Da proba, kako to ona radi…

Baveći se tako svaki svojim mislima, stigli su do stanice gdje su trebali sići.

Oboje su se manje spretno a više sretno, iskrcali s tramvaja. Srečkovićka je žalila što se nisu ukrcali na niskopodni tramvaj s kojeg se lakše silazi, a Tonček se počeo znojiti i teško disati. -Nema se tu kaj čekati, treba ići doktoru-  mislio je sam za sebe i sve više osjećao teret susjedinih torbi. Boga je molio da što prije stignu kući. A najviše ga je mučilo to, što je podne jako blizu a njegov je ručak još u najlonskoj vrećici.

-«A niš’, danas budem jel’ pečena jajca i paradajz na šalatu, a kelj onda imam za sutra» već je u mislima planirao meni.

No susjeda Srečković kao da je pogađala njegove misli.

-«Znate kaj, sused, Vi ste mene pozvali na kavicu a ja Vas pozivam k sebi na obed. Taman imam još tri filane paprike, naravno ako to volite. A jesti moremo točno u podne, ako bumo papriku jeli bez pire krumpira. Kaj velite na to?»

-«Oh, Bogek, već tak dugo nisam jel filanu papriku. Baš bi i mogel pristati. A i podne bu za čas…» brzo je razmišljao Tonček.

-«Pa, kavica se nemre usporediti z obedom. Ali, ako me baš zovete, ne bum Vas odbil. I fala lepo unapred. A ja se bum već revanširal» odgovorio je Tonček gotovo sramežljivo.

– «Evo, tak’ govori pravi dečko. Kakav revanš, pak mi smo susedi. A dobar sused ti je nekad više nek’ rod rođeni!» iskreno se veselila gospođa Srečković.

I tako je njihov susret završio jednim veselim ručkom.

Toga dana Tonček je prekršio sva svoja, godinama stvarana pravila. Jeo je čak petnaest minuta iza podneva, nije obavio pregled svojih vurica, a nije ni odspavao. Ali je nakon treće čaše gemišta, zajedno sa Ljerkom (tako se zvala gospođa Srečković), malo otpjevao u duetu. Tek toliko, da joj udovolji, ili, bolje rečeno, da je još više očara svojim lijepim tenorom.

Oko sedamnaest sati, kad je Ljerka oprala posuđe od ručka, a Tonček po peti put odbio kavicu, Ljerka je pomalo počela pripreme za svoj obred kuhanja ajvara.

Tada se Tonček pristojno zahvalio na ručku, ispričavši se kako mora ići jer ga čeka njegovo društvo. A prije toga još i vurice treba pogledati.

Ljerka se samo s razumijevanjem osmjehnula. Shvatila je da Tonček ne želi sudjelovati u izradi ajvara i ljubazno ga ispratila.

U stvari, Tonček nije otišao nikuda, već je, spustivši se do svojeg stana, pregledao svoje urice i legao u krevet. Naravno, kod uobičajenog pregleda nije propustio mekom krpom obrisati svoju Mici. Tako je zvao kraljicu svih svojih ura, davni poklon pokojne supruge.

Od toga dana, pa slijedećih nekoliko mjeseci, trajalo je veliko prijateljstvo između Ljerke i Tončeka. Već drugi dan on je otišao na pregled i saznao ono, što je već odavno osjećao. Njegovo srce nije bilo zdravo. I sve bi možda bilo u redu, da nije bilo njegove tvrdoglavosti. -Ma, meni je dobro i tak’. Dok ide, ide. Malo se bum pričuval, pa bu dobro.- tješio je samog sebe i nikom nije pričao o svojoj bolesti. Pogotovo, dobro je pazio da Marina ništa ne primijeti.

Druženje sa Ljerkom sve više ga je oduševljavalo. Čak je prekinuo svoje članstvo u dva kluba. Samo je odlazio u najbliži klub umirovljenika, kamo je počeo dovoditi i Ljerku.

Naravno, to je odmah bilo primijećeno, Tonček i Ljerka bili su proglašeni novim parom u društvu, a zbirka Tončekovih ura nije se više povečavala.

Ubrzo nakon prvog zajedničkog ručka, Ljerka je došla Tončeku u posjet i tako postala prva žena koja je u tih dugih dvadeset godina ušla u njegov stan.

Nosila je bočicu ajvara koji ih je zapravo i povezao.

Stručnim okom dobre kućanice pregledala je stan i zaključila, kako taj prostor unatoč prividnom redu, ipak vapi za ženskom rukom.

Dok je sve drugo u stanu govorilo da je sused Tonček samo skromni penzioner,  urice su je zadivile. Bile su zaista onako održavane, kako je pričao.

– Pa nek’ mu bude. Svaki bedak ima svoje veselje. Bolje da se zabavlja sa vuricama nego da negdi u birtiji loče. Osim toga, baš je dobričina. Navek’ je dobre volje, niš’ ne gunđa a i… čisto je feš za svoje godine. – razmišljala je Ljerka i odlučila se bolje prihvatiti Tončeka.

I Tonček je razmišljao kako je dobro da je Ljerka baš tu, u zgradi. Više mu se i nije izlazilo daleko od stana.

– Bumo vidli, morti bu nekaj bilo. Marina mi tu i tam nekaj’ napravi, ali ni ona nema pet ruku. A uostalom, zakaj bi ja navek’ bil sam, kad si Ljerka i ja moremo medsebom pomagati – razmišljao je Tonček na sličan način kao i Ljerka.

http://www.soundset.hr/datastore/imagestore/620_400/620_400_1350411225Sretni_penzioneri.jpg

Tako je u sve češćem druženju prošla cijela jesen. Na Dan sviju svetih obišli su zajedno grobove svojih pokojnih, kao da se i tamo žele predstaviti. A na Badnjak, Tonček konačno nije morao ići k Marini, a Ljerka nije trebala rintati za cijelu svoju obitelj i spremati hrpe kolača. Oboje su odlučili da to bude drugačji blagdan nego do sada. Zajedno su okitili bor, a Polnoćku su pratili preko televizije. Pokloni su također bili podijeljeni. Ljerka ih je spretno poslagala ispod bora. Za čudo, on je prvi put nakon dugo, dugo vremena dobio – kravatu. Lijepu, tamnoplavu sa bijelim prugama. – Viš’, Ljerka je prva ženska koja mi nije poklonila vuricu. Baš je posebna! – Raznježen, milovao ju je rukom po licu.

I on je, umjesto standardne bonbonijere, Ljerki poklonio parfem. I to ne bilo kakav. Chanel. – Nek’ Ljerkica fino miriši, kad bum ju kušnul – potajno je maštao.

U Novu godinu uplovili su uz taktove valcera. Sami u njegovom stanu, uz TV program, njegovu staru gitaru, neizbježan odojak i francusku salatu.

Plešući, nježno su se gledali i dodirivali usnama. Ljerkini tamni uvojci neodoljivo su mirisali i pozivali njegovu ruku da ih mrsi. A ona je rukom nježno pogladila duboku boru koja je bila urezana na njegovom čelu, uzela ukrasnu salvetu sa stola i obrisala mu graške znoja.

-Joj Tonček, tak’ sam sretna!  Kad bi barem vječito trajalo – tiho je promrmljala.

-Ljerkica moja, hodi, bumo mi tu sreću zalili sa šampanjcem, kaj ne? – šalio se Tonček. Nakon dugo vremena, konačno je osjetio pravo zadovoljstvo i dočekao novu godinu onako, kako je ponekad u samoći zamišljao.

I idućih dana mu je srce tu i tamo zatrokiralo, ali, nije se žalio. – Neču nikom stvarati probleme. Ni Ljerki ni Marini. A i kak’ bi mi pomogle. Samo bi me strpale u bolnicu. A tam’ se ne dam!- svoj problem, čuvao je samo za sebe.

Ljerkina djeca i Tončekova Marina, uspjevali su u to vrijeme do svojih staraca doći samo telefonom.

Čak su pokazali i razumijevanje. – Uostalom, nek se zabavljaju. Bar će oni biti mirniji kad znaju da im roditelji nisu usamljeni. –

I tako, vrijeme idile je prolazilo.

Jedino, Ljerku je ponekad zasmetalo, što Tonček nikako nije ostavljao svoje navike. Želio je i dalje ručati točno u podne, redovito pregledati svoje vurice-curice i odspavati neko vrijeme nakon ručka. Čak je postala pomalo ljubomorna na baroknu vuricu, koju je Tonček svaki dan posebno pregledavao. O toj uri, nije želio pričati. Baš ništa. Ali, Ljerka je dobro primijetila kako pazi baš na nju.

– Eh, pokazati ću ja tebi za Valentinovo –u Ljerkinoj glavi počela se rađati ideja.

Smišljajući način kako da iznenadi Tončeka, odlučila je da i ona kupi nešto za njegov regal. Ali ne, neće ona kao druge. – Vraga mu treba još jedna vurica. Ja bum njemu kupila lepu porculansku figuricu – razmišljala je.

I tako, nekoliko dana prije Valentinova, u vrijeme kad je Tonček spavao u svojem stanu, Ljerka je otišla u grad. U Jurišićevoj ulici, u malom dućanu antikviteta, već je ranije uočila izloženu prekrasnu porculansku sovu. Odmah je pomislila kako bi bilo dobro baš to kupiti Tončeku. -Nek’ bude neke promjene na njegovom regalu.-

– Ah, baš dobro da si još tu. Već sam mislila da si prodana – obradovala se Ljerka, došavši do izloga, gdje je sova strpljivo sjedila. – Sad ćeš ti napraviti dar-mar u Tončekovom regalu, znaš stara moja! – radovala se Ljerka. Kroz staklo, sova ju je mudro gledala svojim velikim očima. – Da li ćeš ispravno postupiti? – kao da je prozrijela Ljerkinu namjeru.

A Tonček baš i nije puno razmišljao o tom danu. Uostalom, ostao mu je u ružnom sjećanju još od događaja sa Baricom. No da forma bude zadovoljena, on je već unaprijed kupio lijepo veliko plišano srce, jedno od onih, koje već dva tjedna prije Valentinova možete kupiti u svakoj trgovini. Tek toliko, da označi taj dan, koji je Ljerki tako važan. Ali, kupio je i tri orhideje upakirane u lijepu ukrasnu kutiju.

-Za posebnu Ljerku, nešto posebno.- mislio je i spremio poklon.

Valentinovo je te godine, umjesto snijega i hladnoće, donijelo gotovo proljetno ozračje. Ptice su se raspjevale već u rano jutro, kao usred travnja, a ljudima je zimska odjeća postala pretopla. -Neće izići na dobro – svi su klimali glavama. Naime, dobro je poznato koliko veljača može biti podmukla i okrutna. Natjera prirodu da se razbudi, a onda ošine svojim hladnim dahom i sve uništi.

– Ako ovako nastavi, u svibnju ćemo imati snijeg do koljena. Poludjeli ljudi, pa i priroda – raspričala se tog jutra i Ljerkina frizerka.

– Draga susjeda, svaka kost me boli od ovog ludog vremena. Kaj tek bude, kad dođem u Vaše godine? – zapitala je i Ljerku i sebe. Ova ju je malo iskosa pogledala i slegnula ramenima.

– Bezobraznica, kaj si umišlja. Pa nisam ja tak stara. – pomislila je u sebi, a glasno je savjetovala svoju uljepšavateljicu da se treba čuvati i početi već sada uzimati tablete za zglobove.

– Znate, draga moja, najbolje su vam one kapsule «Glukozamin», od Encijana. Skupe jesu, ali za zdravlje, niš’ nije preveč- malo se razbahatila.

-Je, stvarno imate pravo, čovjek mora misliti na zdravlje u svakom trenutku – mudro je zaključila frizerka i nastavila Ljerki bojati kosu.

Ljerka je odlučila obnoviti boju svoje kose, pa je čekala baš Valentinovo. Već ujutro iza osam sati otišla je frizerki u susjednu zgradu, kamo je godinama odlazila. Htjela je toga dana zasjati u punom sjaju.

Kasnije, nakon svih obavljenih poslova, diskretno se našminkala i odjenula prekrasnu tirkiznu haljinu koja se Tončeku najviše svidjela. Nekoliko kapi Tončekovog parfema oko nje je širilo ugodan miris. Oko šesnaest sati, iz svojeg je stana sišla do Tončekovog. Nosila je tanjur sa kremšnitama koje je pripremila za tu priliku. Jedan dio odvojila je za unuke koji su taj kolač obožavali, a jedan dio je ponijela za njih dvoje. U lijepoj papirnatoj vrećici nosila je i poklon za Tončeka.

Dogovorili su se naime, da će ručati svaki u svojem stanu, jer je Ljerka taj dan imala dosta obveza. Ali će zato poslije podne pripasti samo njima.

Neće otići nikud van. Radije će pripremiti finu zajedničku večeru. -Tak’ i tak’, to je za Valentinovo prikladnije – odlučila je Ljerka za oboje.

A i Tonček se za taj dan također dobro pripremio. I on je ujutro je već u osam sati bio kod brijača. Lijepo se ošišao i obrijao. A poslije «kaubojskog» ručka točno u podne, i svojih rutinski obavljenih obveza, odjenuo je tamnoplavo odijelo i mirišljavu bijelu košulju, ukrašenu kravatom koju mu je poklonila Ljerka.

Pripremio je lijepi komad odojka i bocu Kašteleta, vino koje je Ljerka najviše voljela. Uz to će servirati salatu i neki prilog. Ali, pripremati će sve Ljerka i on, zajedno.

– Već sam zaboravil’ kak je to kad s nekim pripremaš jelo. Ali bolje ikad, nego nikad…- mislio je Tonček.

U pripremi je imao i svoj poklon za Ljerku.

Kad je zazvonilo zvonce, Tončeku je srce brže zakucalo. Otvorio je vrata, a nasmiješena crnokosa Ljerka uplovila je poput crne labudice ravno u njegov zagrljaj.

Umjesto pozdrava pale su pusice. Za početak pomalo službene, jer su Ljerkine ruke bile zauzete tanjurom sa kolačima i vrećicom za Tončeka.

Ali kad je to bilo odloženo na stol u kuhinji, poljupci su postali ozbiljniji.

Poljubac, pa pogled, i tako nekoliko puta. Tonček se nije mogao nagledati Ljerke.

Ali i ona je njega gledala zadivljeno.

– Joj Tonček, pak mi si zbilja pašemo, kaj ne?- pitala je mazno.

– Draga moja, ja se tebe nemrem nagledati. Baš si feš ženska. Kam’ sam ja gledal prije, kad si mi ti sve vreme bila pred nosom? – glasno se čudio Tonček.

– Gledal si u svoje curice koje su ti nosile vurice. – zajedljivo je odgovorila Ljerka.

– No, pak nisi valjda ljubomorna na to. Je, istina je, dobil sam puno vurica, ali ni jedna ženska nije prekoračila ovaj prag osim tebe. Valjda ti to nekaj znači. – odgovorio je Tonček.

– Znači mi, znači, kak’ ne. Dragi moj Tonček, lepo je kad se tak dobro slažemo. A sad, hodi, idemo pripremiti klopu pa ćemo posle biti na miru.

I tako, njih dvoje su u slozi i miru pripremali večeru uz povremene poljupce i milovanja.

Prije same večere kad je stol bio postavljen i svijeće u obliku srca upaljene, Tonček je uzeo svoj poklon i s ljubavlju u pogledu predao ga Ljerki. – Nije baš Bog zna kaj, ali je «od srca k srčeku» – raznježio se.

– Hvala lepo, ma kak’ si znal da ja volim orhideje. Pa to puno košta! – iznenadila se Ljerka. – Hvala i za ovo plišano srce, ali meni je puno važnije da ja dobim ono pravo – dodala je značajno.

– Eh, Ljerka moja, u našim godinama dati nekom srce, znači jako puno. To treba znati poštivati i čuvati, znaš. A ja sam čekal i čekal, da to svoje srce, kakvo-takvo, predam, evo, baš tebi.

– Joj, buš’ me rasplakal Tonček. No sad sam se nekaj setila. Ajde, ti budi u kuhinji, a ja idem u sobu da ti nekaj pripremim. Ali nemoj gledati.

– Žene, žene, navek ste pune ideja. Baš da vidim kaj si se zmislila. Samo nemoj da dugo čekam. Već sam pomalo i gladan. – šalio se Tonček.

Ljerka je, noseći svoj poklon ušla u Tončekovu sobu. Prišla je regalu i pogledom obuhvatila postavljene urice, koje su složno i u miru trošile Dan zaljubljenih.

Sve su bile uštimane i pokazivale isto vrijeme, i svaka je spokojno počivala na svojem mjestu s kojeg nikako nije pomicana.

Na najljepšem mjestu, na srednjoj polici regala preko puta Tončekovog kreveta, dostojanstveno je sjajila barokna urica stojeći na svoje četiri nožice.

– E nećeš baš ti zauzimati to mjesto. Već je vreme da se makneš i da tvoj gazda gleda i druge stvari – uzbuđeno je razmišljala Ljerka.

Odlučno je maknula uricu. – Gle, gle, kak’ samo redovito briše prašinu! Baš me zanima kak’ se bude ponašal prema mojoj figurici.

http://www.zibelka.si/blog/wp-content/uploads/2009/04/lj4.jpgNa urino mjesto postavila je porculansku sovu, a uru je pomaknula udesno, u sam kut police.

– Tak’, a sad da vidimo kaj bu rekel gazda. Promjena nikad ne škodi, pogotovo ako je na bolje. – zaključila je i pozvala Tončeka.

Tonček je ušao u sobu i pogledao Ljerku koja je stajala pored regala. Pogledom je obuhvatio sve i u prvi čas je bio zbunjen. Nije mu bilo jasno što Ljerka namjerava. A ona se tako ponosno smješkala.

– A kaj ti to meni spremaš? – pitao je na shvaćajući o čemu se radi.

– Pogledaj malo bolje, pa buš’ znal. – Ljerka nije popuštala.

Tonček je pažljivije počeo gledati oko sebe, a onda mu je pogled počeo kliziti policama regala. Trenutak iza toga u očima mu se ogladala nevjerica, pa iznenađenje, a zatim je sjevnulo nešto opasno.

– Ljerka, a kaj si ti to napravila? Kaj to, molim te lepo, znači? – u glasu se počela nazirati ljutnja.

-Pa niš’ strašno nisam napravila. Samo sam malo razdrmala tvoju zbirku. Ne razmem kak’ ti se da stalno gledati jedno te isto? – pomalo uvrijeđeno je odgovorila. – Osim toga, kaj ti se ne sviđa moj poklon. Viš’, ja ne bum imitirala tvoje dosadašnje prijateljice. Sam si rekel da sam ja nekaj posebno.

– Ljerka, hvala ti za poklon. Figurica je lepa, ali sad te molim da vuricu natrag metneš na njezino mesto. Sovu bumo metnuli nekam drugam. – bio je pomirljiv Tonček.

– E ne, valjda ti moja sova više znači od ove stare vure. Gledaj malo u sovu iz svojeg kreveta, pak bu morti njezina mudrost prešla k tebi. Koga vraga ti značiju te vure. I jedna ti je dost.- Ljerka nije odustajala.

U tom trenutku Tonček je planuo.

-Sad je dost’. Vrati moju vuricu na mesto!-

-Neću. Ak’ poludim bum ti ju hitila kroz prozor. Kaj si zaljubljen vu nju?- ljutito je odbrusila Ljerka.

Tonček više nije govorio. Odlučno je krenuo k regalu, uzeo sovu, i stavio je na stolić, a uru vratio na staro mjesto.

– Ja sam u svojem stanu, i ja bum odlučil’ gdi bu kaj stajalo. Ti još navek nisi moja gazdarica. I da znaš, ja nikom ne dam da se meša u moj život, pa ne bum ni tebi. Moj život je onakav kak’ si sam napravim. A takav je i moj stan. To ti je moje pravilo. Ak’ tak’ hoćeš, možemo i dalje biti u dobrim odnosima, a ako ne, bolje da odma odeš. Kaj prije, to bolje.

Ljerka ga je najprije iznenađeno saslušala a onda je reagirala.

-Ova sova baš i ni bila tak jeftina da znaš, a ti se sad pobacuješ s njom. Da mi je samo znati, koja ti je glupača dala ovu vuru da ti je ona tak draga!

– Ovu vuricu mi nije dala glupača, nego moja žena koju sam imal jako, jako rada. A ako baš hoćeš znati, glupača si ti, kad tak razmišljaš.

– Oho, i to mi je onaj fini gospon Tonček. To mi je fala za sve kaj sam napravila za tebe. Bez mene si bil kaj vuk samotnjak, a sad me tu vređaš. Dok ti ja nisam došla, nisi znal kaj su pravi kolači i pravi ajvar. I sve drugo, da sad ne nabrajam.

Uostalom, nemaš tak veliku penziju da bi se mogel delati važan. A ni stan ti nije Bog zna kaj.

-Ljerka, sad je dost’. Uzmi svoje kolače, svoja srca i svoju sovu i hodi doma.

Sreća nije u velikoj penziji i bogato uređenom stanu. Sreća je u tome kol’ko smo zdravi i kol’ko iskrenih osjećaja gajimo u sebi. Sreća je, kad te osjećaje možemo s nekim podeliti. A meni se čini, da to tebi baš ne ide dobro.

I znaš kaj, moj život je samo moj. Meni je dobro i tak’…

-Kaj ti zbilja hoćeš da idem zbog te vurice?

-Da Ljerka. Ak’ ti ne poštuješ stvari koje su meni drage, onda ne poštuješ ni mene. Kad si ljubomorna na jednu vuricu koja je meni draga uspomena, kak bi tek bila ljubomorna na neke druge stvari. Draga moja, meni je potreban mir. Bolje da se rastanemo sad, kad smo vidli kak’ ti gledaš na život.

Ljerka, temperamentna i ponosna, zaista je uzela svoje kolače i svoju porculansku sovu, ali i Tončekove orhideje. Plišano srce ostalo je ležati na stolu u kuhinji.

– Pas mater, štel bi ga videti, ko mi još bude spomenul Valentinovo. Mile lale, cile mile. Vražja larfa, tak mi i treba kad sam bil’ mulec, pa sam poveroval u ljubav. Ma nemoj, ljubav u našim godinama. Orhidejice si je zela, a plišano srce je ostavila. Pa da, z mojim pravim, štela je gospodariti. Kak’ da ne.

E fala Bogu, ovo me bu srce navek’ podsetilo, kak’ sam i svoje skoro zgubil’. Joj na, sad moram i jedno i drugo dobro čuvati – sa sjetom je, mislio Tonček, sjeo za stol i počeo jesti. No jelo mu baš i nije išlo u tek.

– Bolje da se ja pozabavim sa Kašteletom, nego da mislim na babe. – natočio je prvu čašu, pa zatim drugu i tako redom dok nije ispraznio bocu.

Probudio se usred noći sa čašom u ruci, glave naslonjene na stol. Crveni tragovi vina bili su posvuda vidljivi na bijeloj košulji, a desni obraz bio je prepun «faldica», nezgodnih svjedoka njegovog pijanog sna. Ustao je, duboko uzdahnuo i otišao se presvući u pidžamu.

Prije spavanja pogledao je još jednom da li je Mici na svojem mjestu. – Ona bi tebe maknula, kak’ da ne!  Bolje da ode ona, nego ti. – bio je krajnje odlučan i tako utonuo u blaženi san.

Od toga dana, Tonček je bio još usamljeniji nego prije. On i Ljerka uspješno su izbjegavali jedno drugo. Ona prepuna povrijeđenog ponosa, a on inatljiv i ravnodušan, nikako nisu imali šanse da se pomire.

Tonček je pomalo odlazio u svoj klub ali je bivao sve tiši i ozbiljniji.

– Kaj te draga ostavila? – zajedljiva pitanja pljuštala su sa sviju strana. – Ma nije ona mene ostavila, nego sam zaključil’ da sa vragom ne treba imati posla – branio se Tonček. Neki su bili ravnodušni, ženski dio bio je oduševljen, a neki su uporno htjeli doznati što se dogodilo.

– Ma kaj se to vas tiče, već sam rekel’ da nikoga nije briga za moj život. Brinite se vi za sebe, a meni je dobro i tak’… – jednog se dana razljutio Tonček i prestao odlaziti u klub.

Marina nije pitala ništa. Sa zebnjom u duši pomislila je na samoću u koju sve dublje tone njezin otac. Svoje je vrijeme rasporedila na najbolji mogući način i počela češće obilaziti oca u namjeri da mu pomogne. Njezini dečki i suprug, okrenuti sebi i svojim interesima, tek bi ga ponekad posjetili.

Tonček je s vremenom stekao naviku da sjedi u obližnjem parku. Kako je proljeće donosilo svakog dana sve više čari, on bi već rano ujutro na jednom kiosku kupio novine a na drugom svježe mirišljavo pecivo. I tako sa novinama i pecivom u ruci sjedao na klupu, grickao, i opijen mirisima jutra čitao najnovije vijesti. Tu i tamo pogledom bi ispratio pokoju pticu ili kućne ljubimce koji su njuškali oko njega, i obilježavali okolna stabla i grmove. Na razgovore koje su vodili njihovi vlasnici, uopće nije obraćao pažnju.

Sjedio bi tako neko vrijeme a onda otišao u trgovinu, kupio potrebne namirnice i u deset sati počinjao pripremati svoj objed. I tako ustaljenim redoslijedom. Objed u podne, pregled urica, pa spavanje. http://www.index.hr/images2/tocno_u_podne_ilusstracija_625x350.jpgMarina je dolazila nakon posla u određene dane u tjednu i tada bi Tonček ostajao doma, nadgledao što Marina radi i vodio s njom duge razgovore. Kao da je želio nadoknaditi vrijeme koje nije proveo sa kćerkom. U nekim trenucima čak je i zapitkivao za Marininog Danijela i svoje unuke a oni bi ponekad, ali samo ponekad, navraćali do njega. Marina je sve to tako organizirala da izgleda kao slučajno, jer je dobro znala da bi ocu prečesti posjeti ubrzo dosadili. Inače, on je i poslije podne ponovno odlazio u šetnju, po povratku gledao televiziju i onda u deset navečer, odlazio na spavanje. Uzalud ga je Marina pozivala k sebi, Tonček jednostavno nije imao potrebu za druženjem. Samo njemu odgovarajuće društvo, ostalo je na okupu. Gitara i urice. S njima je vodio samo sebi znane razgovore, pjevao drage pjesme, sjećao se…

Na visoko položenim jastucima, više je sjedio nego ležao stari sjedi gospodin.

Kratke bijele hlače i čista bijela potkošulja odavale su urednog čovjeka, usprkos njegovim poodmaklim godinama. U rukama je čvrsto stezao crnu gitaru, a u ustima je ostala  posljednja rečenica upućena… baroknoj urici. Začuđen pogled ostao je uperen u pozlaćenu ljubimicu, koja je nijema stajala na glavnoj polici regala.

Na vratima njegovoga stana, zvono je uporno zvonilo. – Tata, daj otvori, pune su mi ruke. Što radiš tako dugo? – glasno je pozivala Marina. Jednom rukom je stiskala zvonce, a u drugoj držala oveću kutiju sa tek kupljenim ventilatorom za svojega oca. – Neka se čovjek rashladi u ovoj nepodnošljivoj vrućini – mislila je.

http://www.dulist.hr/wp-content/uploads/2011/11/advent-555x350.jpgJedna se zraka sunca probila kroz granje drveća i prodrla u Tončekovu sobu. Zaustavila se je na baroknoj urici. Ova je bljesnula i njezin je sjaj pomilovao Tončekovo hladno čelo.

Dvadesetdevet ura tjeralo je trenutke vrelog ljetnog poslijepodneva u vječnost.

P.S.

Riječ urednice portala ZMUSK: Što reći nakon ove priče? Kolika su se zla dogodila u povijesti čovječanstva i u pojedinačnim životima i osobnim sudbinama, jer čovjek nije bio zadovoljan onime što ima i što mu je na dar donesene sa životom? Upravo smo prije nekoliko dana slavili 1. maj, Praznik rada. Puno se i gotovo previše nade polagalo ili i dan-danas polaže u “snagu ruku, mišice ili sivih moždanih vijuga”. Baš, kao da izvan tog obzorja nema ničeg drugog na svijetu. Stoga smo vam i ponudili ovu priču zagrebačke pjesnikinje i književnice Maje Cvek pod naslovom Meni je dobro i tak, da preispitate što vam to doista nedostaje u životu, a što vam je život podario, a vi na to ne obraćate pažnju i držite “sve zdravo za gotovo”?! Napokon, ne glasi uzalud poslovica: Koliko sebi uskraćujete toliko će vam bozi dodati! Dobro bi bilo imati to na pameti kako u svakodnevnom životu tako i u velikim povijesnim “kijametima”…

Toliko za ovu nedjelju od nas;
Vaše: Povjerljivo, uz šalicu kave

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s