O tome se (ne) govori! Ili, pred ćevapima smo svi – jednaki!

Znam ja dobro vas, predobro vas ja poznajem da ne bih sad odmah pomislila kako znatiželjno i zadovoljno trljate ruke čekajući kakvu dobru “masnu” seksi priču ili koji sočan trač iz susjedstva ili iz politike. Ne daj Bože, Isuskrsta mi živoga, takvo što. Poznajem ja dobro tu vašu znatiželju, vaša razjapljena usta koja u čudu čitaju novosti iz crne kronike i “di je koga čapalo i uvatilo  s prstima u pekmezu?”. Ma vas i jopet ovaj naslov buni: što ćevapi sad imaju s time da smo svi jednaki? Oklen smo sad svi od jednom jednaki? Zar se nismo borili da ne bismo bili svi jednaki? I tako redom. A da vam pravo kažem kako je sve započelo, to oko ćevapa, mislim? Kad ste već tako navalili, elem!

Bilo je to ‘vako: Par dana prije Cvjetnice, kad se sve živo sjatilo na tržnicu na Kvatriću, a i ja se pridružila mnoštvu u potrazi za maslinovim grančicama u gomili poredanih jedan do drugog malih mesnica, dučančića, špeceraja, ribarnica, kafića, buregđinica…našla se tu je jedna ćevabđinica. Gotovo nalik Tužnom ćevapu iz humoristične serije Je’l me netko tražio?

Mala, uska, pet sa pet. Jedva se stisneš u njoj, a tamo vam radi jedna mladić od kojih 25 godina duge kose povezane u rep i jedna podeblja gospođa od kojih 55 godina, kratko šišana, obojana u crveno. I kad tamo, pred Cvjetnicu dok se sve guralo sa svojim košara i kolicima iz kojih su virili poriluk, salata, jabuke, naranče, kakva kruška i još koješta drugo što nam dragi Bog i majka Zemlja daju, i sve ponosno nosalo maslinove grančice, ispred ćevabđinice red velik da odmah izgubiš volju za ćevapima u somunu. Sve živo navalilo.

U ono par stolova oko ćevabđinice posjelo što siromaha koji prose po ulicama, prepoznala ih, zajedno sa svojom djecom, pa udrilo po porcijama sa lukom. S drugog kraja čule su se narudžbe: za bolnicu Rebro 10 porcija. “Gotovo je za pola sata”, službeno je odgovarao mladić koji peče ćevape. A bez penzionera ne može proći niti u ludilu. “Za kući ponijet dvije porcije, molim”, poslušno je naručivala jedna umirovljenica. Ja sam naručila za unutra jednu “malu porciju sa lukom”. Kad je bal nek je maskenbal. I dok sam čekala, mala ciganska krezuba dječica su marljivo žvakala ćevape i lepinje, musava oko ustiju i bilo ih je dirljivo gledati kako im se gladni trbuščići pune ovom hranom.

Malo, pomalo dolazile su i gospođe sa kolicima, sa skupim, zlatnim nakitom i odjevene po posljednjoj modi. Na njima se vidjelo da su njegovane i da pripadaju tzv. gornjem srednjem sloju. I one se nisu libile već su naručile “porciju za unutra s lukom”. Ćevapi mirišu, luk mami, lepinje miluju nepce. Kad se tome doda da se sve jede prstima s kojima se do tada dodirivao krumpir, salata, novčanice, kolica, tuđe ruke… onda slasti od jedenja rukama nema veće. Ruke gospođa su njegovane. Imaju kod kuće mašine za pranje suđa, nokti besprijekorno izamnikirani, usta našminkana, mirišu na najskuplje parfeme, a ne na krivotvorine, a opet tim njegovanim, putenim, bijelim prstima stavljaju slasno zalogaje lepinja sa ćevapima i lukom u usta. I tiho žvaču i pripovijedu u pauzama o svojim obiteljskim zagrebačkim dogodovštinama.

Ja sam inače, po prirodi jako gadljiva i nikad ne jedem na ulici. Od malih je nogu tako. Majka mi nije dozvoljavala u Varaždinu da na ulici jedem sendvič. I sva ostala djeca su nešto žvakala, a ja sam morala čekati da dođem doma, operem ruke, presvučem se i odem ručati ili večerati. I sad mi je ta navika, u zreloj dobi ostala. Prvo što učinim kad dođem u stan je – oprati ruke. Potom se presvući, raspakirati, pa opet oprati ruke i tako redom. O tome da dezinficiram kvake, “šaltere” i kompjutor i telefon i mobitel i TV i daljinski, o tome sam vam već pričala. Ali taj dan ko da je sam šejtan, bogami ušao u me. Nisam pitala što sam se držala za “štangu” u tramvaju za koju se drži kroz dan tisuću ruku, što sam baratala novcem koji ide iz ruke u ruku…

Sve sam zaboravila kad je dugokosi mladić s repom pred mene stavio porciju sa ćevapima. Kako sam samo slasno jela i sebe opominjala: sad ovako, malo lepinje otrgni, pa savij sa ćevapom, pa luka, dok su druge gospođe kojima su zlatne narukvice zveckale oko zapešća i otkrivale njihov status jednako tako “žmahno” zaboravljajući pri tome svaku “dvorsku etiketu” stavljale slasne zalogaje u usta gubeći se u mirisima dima pečenih ćevapa, mirisu luka, znoja od siromaha, parfema od dobro držećih i dobrostojećih gospođa i gospode koja su samo dolazila po narudžbe za van… Još je samo nedostajalo da odem na krempitu, da popijem pivo i da se pošteno podrignem. Tako se to bolan ne bio, radi u Sarajevu.

Bolan Izete što ima u tim ćevapima da se pred njima brišu sve socijalne i klasne razlike?, pitam ja ludog Fazlinovića.

Bona, je’s l ti malo luda? Kakve klasne razlike? Pred njima ti se svi krste s tri prsta, dva prsta, mole Očenaš i Kuran i Talmud jednako. Ko da ti je šejtan, Bože mi grijehe prosti, u njih ušo. Tako ti je to kod nas. Sve se živo na Baš – čaršiji izbezumi pred njima, odgovara mi tako ludi Izet.

Ma nisam luda, kažem ja njemu. Samo sam malo zbunjena. Mora bit od ovih ćevapa. Sve se ujedinilo oko njih. Svi dišu ko jedno. I doktori i sirotinja i gospođe, pa baš sve. Cijela nacija diše ko jedan kad je kod ćevapa, govorim ludom Izetu.

E, bolan vidiš. Ja ti nisam lud. Ja sam ti skroz normalan. Baš pravo normalan. Sve ti ja to svojim očima svaki dan gledam na Baš-čaršiji.

Eh, ti ćevapi!, zavapim ja. Pa odem onako bazdeć na luk na domaće mirise, dalje, svojim poslom. U potragu za maslinovom grančicom. A normalan Izet za mnom viče: E, bolan da ti kažem recepturu staru stoljećima koja se čuva u dinastiji Fazlinovića!

Koju? – pitam znatiželjno.

Kad se nako nabubaš ćevapa s kajmakom i lukom,  a ti onda stavi u usta jedno zrno crne kafe i pomalo grickaj. Vidjet ćeš da će duha nestat i neće nitko znati đe si bila. Opet ćeš biti – dama!

Evala!

 

P.S.

Ovo vam ne bi nikad ispričala da mi je susjeda V.M. sijedih kosa kod kuće. Ovo bi njoj ispričala, ali je pobjegla na Uskrsne praznike na more u svoju kuću. Na Rabu. A baš mi nekako fali. Ma puno mi fali. Kad se samo sitin kako je u nje puno alata, a ona stara 70 godina, pa počne u subotu poslije podne kad pošten svit oće “oko ubit” sve nešto bušit, ma Bože mi prosti, ženska ruka, pa buši bormašinom, pa zabijat čavle, đava ga lipi odnia, pa usisavat, a sve to kad ti se il prispava il kad trebaš nešto suvislo, ka danas, za svetu nedilju, napisat koju rič…

Pa ti se onda ko u priči Kishona u kojoj ovi pripovida kako je jedan lipi tenor, svjetski poznat sta na pozornicu i počeja pivat onako za probu, a domar u isti čas na glas gricne kisele krastavčiće i to našeg tenora izbaci iz takta, pa niti glasa više da ispusti. I tako njih dvoje cili misec dana. I dođe tenor u ponedjeljak na probu, otvori usta i oće da zapiva, kad tamo ne čuje domara koji gricka na glas kobasice i kisele krastavčiće, pa niti on ne može više glasa pustiti. Isto bi se i meni dogodilo od kad mi nije moje susjede V.M. u stanu iznad mojeg u našoj zgradi.

Da nisu došli kršni momci i počeli (sad već) kompresorom neki dan bušiti kat niže, baš ispod mene. I evo ti insipracije… A i da vam još kažem nešto: došli su deratizirati žohare u našu zgradu. Pa, smo i to riješili. A ja se zaključala i nisam puštala mladića van iz stana, jer bo je bio puno lip i smišan, pa je tako mogao i ostat kod mene na neko vrime. More bit da mi se smantalo od onih ćevapa, sve to. A, naposlije i cila nam zgrada ima miris po luku. Za poželjet – ćevape. Samo što je to “wok” to van je nešto puno moderno i neki celebrity Matija iz Masterchefa kuva kod nas u zgradi. Pa se sve diglo na noge da ga triba potirat ća, jer bo nema “domaće duhe po luku i ćevapima” nego po nekim egzotičnim začinima. I zato smo u petak navečer svi imali u zgradi sastanak. Što je riješeno obavijestit ću vas drugi put, jer bo su mi rekli u zgradi da za svako spominjanje internih problema u našoj velikoj kući dobijem po kunu. A što ne? Kažem ja sama sebi. Zrno po zrno pogača, kuna po kunu – palača. Eh, što su ti ćevapi?! A tek “muka po Matiji?” Ali, o tome zbilja drugi put. Časna pionirska! I sretan vam Praznik rada! Zar nismo svi jednaki?!

Vaše: Povjerljivo, uz šalicu kafe!

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s