Ona je sama sa sjenama jutra
dok ispraća tramvaje, sijeda.
Ispruža dlan u novi dan
al’ na njemu ništa do žuljeva,
Oprostite, imate li kunu,
kroz jutro treperi pitanje.
A ljudi žure, tramvaj ne čeka.
Život zove, novo je svitanje.
Žure ljudi i brige uz njih…
Pružene dlanove opet će sresti.
Nitko ne misli na sijedu ženu
što ranim jutrom prosi na cesti.
Dok ona stoji sa sjenama jutra,
gospodin život šeće kraj nje.
Teško joj danas, a kako će sutra?
Pjesmu je dobila,
al’ kunu, ne.
Maja Cvek
Zrnca mudrosti uz šalicu kave 
Draga Maja, ove tvoje divne i empatične stihove stavio sam, čim si mi ih poslala, na jednu stranicu koju želim ispuniti sličnom poezijom i kratkom prozom raznih autora. Stranicu sam uredio ali sam zabranio tražilicama da ju ponude na čitanje dok je ne dopunim s više sadržaja. Čestitam, srodna dušo!
Bravo, Maja! Hvala ti na empatiji za stradale u privatizaciji i lopovluku!
Davno, i sama je bila pitana isto.
Uvijek bi zastala, posegla u torbu.
Novčić bi zasjao na drhtavom dlanu,
što svaki dan vodi životnu borbu.
Novčić, dva, bi davala
i srce čisto.
Hvala 🙂